0
Poznata književnica je krajem maja saopštila da boluje od raka žučnih kanala, nakon čega je najavila i da će zbog terapija i borbe za ozdravljenje prestati da piše.
Vedrana Rudan je svojim vernim čitaocima pre nekoliko meseci saopštila loše vesti u tekstu „Rak i ja“. Ona je tada otkrila da je na savet lekara otišla u Opštu bolnicu u Rijeci gde su joj ustanovili rak.
PROČITAJTE JOŠ:
Nije krila da ju je novonastala situacija uplašila, ali je i u ovom tekstu na autentičan način uspela da opiše svoje stanje.
„Danas prestajem da pišem blog jer ću se posvetiti lečenju i napisaću knjigu o tome. Kad autor knjige piše o fazama svoga umiranja to se čita kao ludo. Doduše, te knjige imaju smisla kad autor ili autorica umru, sve drugo nije napeto. Nažalost, ne mogu vam reći hoću li umreti, sigurna sam da šanse postoje. Jasno je meni odavno da smo svi smrtni pa se ne opterećujem smrću ni “borbom” ni verom u hepiend. Ja ne znam da li je danas i ovde hepiend život ili smrt pa mi moja priča lakše pada“, napisala je ona, pa je i u teškom momentu uspela da izmami osmehe svojih čitaoca:
„A sad zahvale. Neću nabrajati imena lekara i lekarki koji su mi dali dijagnozu, ne, ništa nije upitno. Nalazi su jasni, doktori odlični. Dakle, hvala jednom poznatom, riječkom doktoru koji me hitno poslao u Riječku bolnicu. Hvala mom ličnom lekaru koji mi je godinama prijatelj. Hvala profesoru iz bolnice Merkur koji mi je zabranio da mu spominjem ime. ‘Za miloga boga, nemojte me spominjati. Kad ljudi čuju da sam operisao Vedranu Rudan svi će mi doći na vrata i uručiti mi svoju jetru.’ Lik je svetski“, dodala je.
Književnica se posle toga dugo nije oglašavala povodom ove teme, a administrator njene službene Fejsbuk stranice je otkrio da Vedrana „ne očajava, već da je oduševljena“.
„Nije depresivna, nije žalosna, štaviše, oduševljena je što joj je život postao izuzetno buran i zanimljiv. U rukama je vrhunskih lekara Radiochirurgije iz Svete Nedjelje i bolnice Merkur. Kaže da je konačno spoznala koja je ona faca i nada se da za nedelju dana neće postati još veća. Svi vi koji poznajete njen humor znate na šta misli, neću vam prevoditi jer meni ništa nije smešno. Pozdrav“, zaključio je administrator Vedranine stranice.
Posle nekoliko meseci, Vedrana se sada oglasila na svom blogu i opisala kako izgleda njena borba za zdravlje, te približila čitaocima sve ono kroz šta prolaze onkološki bolesnici.
„Svi svetski mediji objavili su vest da je Kejt, buduća engleska kraljica, prošla hemoterapiju i da sada galopira ka potpunom oporavku. Ha, ha. Sigurno ne bih pisala o tome da nemam rak. Samo onaj u kom čuči, razume princezu i užas kroz koji je prošla i kroz koji prolazi. Rak možda jeste izlečiva bolest, ali samo mali broj onih koji ga imaju u to veruje. Lekari ih hrabre, hrabre i mene, ‘sve smo izvadili’, a onda kreće rečenica: ‘Vidimo se za tri meseca.’ Ako ste ‘sve izvadili’, čemu novi susret? Čula sam: ‘Niko vam ne može garantovati da već pre operacije nije neka metastaza krenula…’. Ipak, kad čuješ da je trenutno ‘sve čisto’ odahneš i život ti drugačije miriše. Pre bolesti često sam znala govoriti: ‘Dosadno mi je, stara sam, ne živi mi se, ovaj svet je strašan, ne želim više da gledam gde ide, sve je iza mene, svi snovi, sve ljubavi, svi planovi, sve radosti, kako se ubiti i najzad prekinuti film koji u tebi izaziva ili teskobu ili zevanje?’. Sada, danas, osećam neodoljivu potrebu da se probudim i vratim na staro. Odvraćam misli od raka na nezamislive načine. Kupila sam sebi prsten za rođendan pre rođendana, jer nisam sigurna da ću dočekati rođendan, od njega me deli mesec dana“, napisala je Vedrana, pa dodala:
„Otišla sam curi da mi sredi obrve. Pitala sam se, nije da nisam, treba li da sređujem obrve, kad će mi izlazak života zapravo biti ulazak u sanduk od jelovine, pa peć? Nema smisla. Ipak sam otišla. Dolores mi je u sat vremena promenila lice. Hvala Dolores, ali ne i misli. Ivana mi je na nokte nanela krasan lak, moj prsten zbog toga blješti posebnim sjajem, hvala, Ivana. Nažalost, rak čuči u mojoj glavi. Zvala sam doktora Nikolića. ‘Ima li ikakve šanse da preživim?’ ‘Ne znam, ali imaš velike šanse da poludiš. PTSP se leči.’ PTSP? Strah od smrti je normalan, ali dođe pa prođe. Mene moj rak prati svaki trenutak u životu. Sinoć sam izašla ispod tuša, obrisala se i krenula prema spavaćoj sobi. U ogledalu sam videla svoje telo. Da, konačno sam skinula onih deset kila koje su me mučile. Vitka sam što je dobro, ali… Sredinom trbuha proteže se debeli, ljubičasti ožiljak… Ja ga ne vidim kao spas, meni je on znak bliske smrti i ružnoće. Čula sam da muž u kući otvara neka vrata. Pojurila sam prema kupatilu i na sebe navukla kupaći ogrtač. Nisam htela da vidi golu nakazu.“
Ona je dodala da ima veliku podršku od svog supruga i prijatelja, kao i da je sada shvatila da su svakodnevni problemi sa kojima se svi susrećemo nebitni u odnosu na ozbiljne zdravstvene tegobe sa kojima se bore oboleli od raka.
„Četrdeset posto muževa ostavi ženu kad ona oboli od raka, moj muž nije među njima, naprotiv, brine o meni danju i noću. Pa ipak… Odjednom, ništa mi ne smeta. Svi su kukali zbog paklenih vrućina. Bilo mi je čudno. Ljudi, je*eš vrućine, budite srećni, nemate rak. Sad su izvan sebe jer je hladno. Obucite se, u čemu je problem? Svima je hladno, a ja u ofucanoj, tankoj trenerci, zašto bih trošila lovu na novu, razmišljam šta da na mene navuku kad umrem. Možda ipak onu zelenu haljinu koju mi je kupio muž i koja mi je od starta bila broj manja? Konačno mi stoji savršeno. I ti bolovi. Povremeno me bole leđa, pa ruka, noge, ništa dramatično, ali ja svaku bol tumačim kao ples metastaza u mom telu. Ni sa kim ne mogu o tome razgovarati, Kejt je daleko, ljudi oko mene imaju druge ‘probleme’. Kako platiti struju, kupiti deci školske knjige, cene hrane su astronomske, penzioneri umiru od gladi a političare boli ku*ac. Ljudi, sve je rešivo? Izađite iz kuća, dignite u vazduh banke i političare, nemojte samo kukati. Uostalom, ako vam se ne gine u revoluciji uživajte u ropstvu. I biti rob je bolje nego imati rak.“