Već i vrapci znaju da smo 17. avgusta sa porodicom i prijateljima moja Mira i ja proslavili pola veka našeg braka, sklopljenog 28. septembra sada već davne 1974. godine pred matičarem Opštine Čukarica.
Oni koji pažljivije prate moja maltene svakodnevna „obraćanja naciji“, kako je to voleo da kaže dragi kolega Stojan Drčelić (1964-2022), znaju da smo svih ovih godina nas dvoje mnogo više pažnje poklanjali danu kad je moja tadašnja devojka praktično pobegla iz roditeljske kuće kod Zvezdinog stadiona i otpočela zajednički život sa mnom u starom poštanskom vagonu na Banovom brdu.
Tako sam u ponedeljak 13. septembra 2004. napisao: „Moja Mira i ja juče smo, sa našim ćerkama, zetovima i unukom Tašom, proslavili trideset godina svađanja oko sitnica i zajedničkog radovanja zbog svih lepih stvari u našem životu. Neki misle da je to recept za dobar i dugovečan brak.“
Menjala se postava na tim našim proslavama (kroz našu kuću do sada je prodefilovalo čak sedam zetova), posle Tamare još dva dečaka i dve devojčice stekli su počasne titule naših unučića, ponekad bi nam se pridružili i šira familija i prijatelji, ali je taj dvanaesti septembar nekako bio i ostao samo „naš dan“. Ako ništa drugo za prebiranje po starim fotografijama…
Uz obavezno prisećanje na službenicu u pošti u Brankovoj ulici, koja je rutinski primila Mirin telegram roditeljima, da bi kad je pročitala „danas sam se udala, nemojte da me tražite, voli vas vaša ćerka“, podigla pogled, odmerila nas koliko je mogla i uz osmeh rekla „Srećno!“ Na drugom kraju tog našeg „dana D“ (isto bio četvrtak) stoji odlazak na poslednju predstavu u bioskopu „Jadran“, gde smo oboje prespavali veći deo kultnog filma Bernarda Bertolučija (1941-2018), uključujući i one scene po kojima se „Poslednji tango u Parizu“ pamti već duže od pola veka…
* * *
A pre tačno deset godina, u petak 12. septembra 2014. napisao sam kratak komentar pod naslovom „Čista sreća“: „Na osnovu rezultata istraživanja ‘Sreća i porodice sa decom u Srbiji’, koje su realizovali Unicef i Hemofarm fondacija, stručnjaci su formulisali jednostavan zaključak: Tajna sreće je u našim odnosima sa drugim ljudima, jer srećne porodice karakterišu razumevanje i poštovanje među partnerima i između roditelja i dece.
Na današnji dan pre tačno četrdeset godina moja Mira i ja smo započeli zajednički život, uvereni da nećemo imati problema u međusobnim odnosima, da ćemo imati puno razumevanja i poštovanja i međusobno i za svoju decu, ali nismo ni slutili da smo već tada imali nešto što je čista sreća. Oboje smo, za početak porodičnog života, našli pravu osobu!“
* * *
Pošta u Brankovoj je odavno zatvorena, nema više ni bioskopa „Jadran“, samo onaj naš vagon i dalje stoji u Petra Lekovića 22. Istina, teško ga je primetiti sa ulice, pa ne vredi da ga obilazimo u ovakvim prigodama, tim pre što je, kako čujem, trajno zatvoren poznati restoran „Stara trešnja“ na broju 26.
Zbog toga ćemo večeras Mira i ja otići do Konaka kneginje Ljubice (Kneza Sime Markovića 8), gde je za 19 časova zakazano otvaranje izložbe fotografija Zorana Raševića Raša pod naslovom „Fotografije koje se pamte“. Za nas dvoje biće to i prilika da se mom dragom kolegi zahvalimo za nekoliko stotina fotografija kojima je ovekovečio našu već pomenutu avgustovsku proslavu…
Međutim, mnogo je važnije ono što je Zoran Rašević učinio za širu javnost, novinarsku profesiju i fotoreporterski ceh, od originalne ideje do mukotrpne realizacije, ponekad u trci ne samo sa rokovima već i sa samim životom. Kao u slučaju legendarnog Tomislava Peterneka (1933-2024), koga je Raš uspeo da snimi sa njegovom čuvenom fotografijom navijača koji kroz tarabu gledaju neku fudbalsku utakmicu…
* * *
Već godinama pratim fejsbuk grupu „Onokad matori novinari gunđaju“, čiji članovi, poštujući profesiju, pravopis i pristojnost, uglavnom skreću pažnju na sve brojnije gluposti i skaradnosti po savremenim medijima, posebno ovim virtuelnim. A sad mi, baš zbog nesvakidašnjosti i veličine Raševićevog poduhvata, nekako nedostaje prostor gde bismo mi, „matori novinari“ mogli nešto i da pohvalimo…
Suština je u tome da je na ovoj izložbi, koja će moći da se pogleda do 30. septembra, predstavljeno tridesetak poznatih fotoreporteta, tako što ih je Raš uslikao sa nihovom omiljenom, ako ne baš i najboljom fotografijom. Uz već pomenutog Peterneka, tu su i Goranka Matić, Emil Vaš, Imre Szabo, Peđa Mitić, Brajan Rašić, Miloš Cvetković, Dušan Vranić, Dragoljub Zamurović… Koliko god da nabrajam bojim se da ću nekog preskočiti, tim pre što je neumorni Raš maltene do prekjuče nastojao da još nekog od dragih kolega uvrsti u ovaj „fotografski hol slavnih“…
* * *
Nismo baš navikli da u ovom „japaja“ društvu neko toliko stavi sve druge ispred sebe i u tom smislu već imamo i presedan i pravi podvig. Ne znam kakvi su Raševićevi dalji planovi sa ovim dragocenim svedočanstvima i profesije i vremena u kome živimo, znam samo da bi sve to, kad mine svečano otvaranje i kad se, već po običaju, prorede posetioci izložbe, mnogo više vredelo među tvrdim koricama…
A pola predgovora već sam napisao…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare