Prvi utisak o nekom gradu je bez izuzetka miris. U onom trenutku kada zakoračite sa aerodroma znate gde ste se vratili ukoliko ste bili ranije. U Njujorku vas odmah napadne miris ustajalog đubreta, izduvnih gasova i ko zna čega sve ne.
Da mi sada vežete oči i da mi kažete da prepoznam četiri grend slem grada po mirisu prilično sam siguran da bih ih sve razvrstao kako valja. Možda ću se malo dvoumiti oko Pariza i Londona, ali Njujork zna da prepozna svako ko je jednom bio. U Melburnu je priča potpuno drugačija jer se sećam perioda kada je vladala manija gledanja u aplikaciju zbog PM čestica.
U trenucima kada je Beograd bio svetski rekorder i nekako uspeva da skine krunu Nju Delhija (eto, u tome može da bude prvi u svetu), Melburn je pokazivao 8 PM čestica. I to samo jer se tu računa i određena količina polena, ako su mi dobro pojasnili. Beograd je u tom trenutku bio na 160+, ako me sećanje ne vara.
Dakle, taj miris je ono što razlikuje Njujork od bilo kog drugog grada koji sam posetio, a u Njujorku postoji i neka ljubav prema toj određenoj dozi prljavštine (pogotovo u gradskom prevozu koji je sve samo ne običan). Jednostavno ne vole baš da je sve kristalno čisto ili jednostavno to ne mogu da postignu, pa gaje kulturu normalnosti kada je to u pitanju.
Tako i sam centar Menhetna smrdi, pa iako se na to nekako naviknete ne možete da se otmete utisku da je vazduh užasan. Kada se na taj smrad đubreta dodaju i neke prljave vode koje ističu ko zna otkud i nepodnošljiva sparina gde su svi oznojeni – dobijete za rezultat grad u ekspres loncu u kom ljudi imaju izuzetno tanke živce. Gađaće vas četkom za nešto što uopšte vi niste rekli (desilo se u ovoj poseti), preticaće vas u komentare o turistima, govoriće vam da požurite.
Živci su veoma tanki, a psovke, doduše ne preterano inventivne, postale su modus operandi čitavog grada. Imaju majicu „J*** se j***** j****“. Ma da, bre, to je najnormalnije. Kažem nisu inovativni, ali taj reč im je postala toliko univerzalna da je možete čuti gde god. I to čak i piskutavim glasovima šestogodišnjaka.
Dakle, Njujork ozbiljno smrdi, ali to nekako uspeva da sakrije ozbiljnom energijom, muzikom na svakom ćošku i izobilju svega i svačega. Njujork je grad kao nijedan drugi, ali se i on znatno promenio.
Uostalom, jedino sam ovde na svetu čuo kamion za sladoled. Doduše, sada nisam potpuno siguran ni da taj kamion prodaje sladoled (uzgred šetajući Menhetnom sam opet čuo srpski i reči „Je l’ čujete? Sladoled!“). Zašto nisam siguran? Zato što sam prošle godine na putu iz Bronksa ka kompleksu čuo taj zvuk, ali je taj kombi prodavao – marihuanu.
Legalizovana je 31. marta 2021. godine i od tada je smrad često bio nadjačan mirisom marihuane. Pogotovo je to evidentno na ulazu u kompleks US Opena jer se neretko dešavalo da se oseti baš jak miris na onoj drvenoj platformi. Nije ništa neuobičajeno da ljudi popuše pre nego što uđu ili čim izađu sa kompleksa.
Taj drveni most iznad mesta gde spavaju tramvaji (kako bi to rekao Milovan Danojlić) predstavlja metro stanicu, ali i jedini prostor koji razdvaja „Siti fild“, stadion na kom igraju Njujork Metsi (bejzbol) i sam kompleks US Opena. Nije ništa neoubičajeno da vidite reke ljudi na obe strani. Šta više, to je i te kako normalno u toku turnira.
Uostalom, jedan radnik obezbeđenja koji je zapamtio da izađem povremeno da zapalim cigaru mi je rekao.
„Druže, tebe čekam. Mora da imaš upaljač. Daj mi, ne mogu da izdržim smenu bez moje trave“, rekao je već pružajući ruku. Zapalio je, zahvalio se i odšetao kao da mu je to upravo najbolji trenutak u danu.
Miris marihuane je izuzetno jak i neretko se sreće po celom gradu. Upravo zbog toga je sada zabranjeno pušenje na gotovo svim javnim mestima gde se okuplja veliki broj ljudi poput Brajant parka ili Haj lajna. Nema ni cigarete, ni marihuane. Imate slobodu da konzumirate, ali ne na svakom prostoru.
Najveći koktel smrada dolazi tokom toplotnih talasa. Tada se usmrdi đubre u plastičnim kesama (klasičnih kontejnera ovde nema, već sve ostavljaju na trotoaru), pomeša se kanalizacija sa ovim smradom uz kako kažu izlučevine pacova i golubova… Ma, milina.
Slika koja najbolje opisuje ovu stranu Njujorka – plastične kese nasred ulice i ogroman Ford. Ford F-150 je možda i najprodavaniji u čitavim SAD, a jeste u barem 20 pojedinačnih država.
I da, kažu da postaješ pravi Njujorčanin tek kada popišaš neko nasumično mesto na ulici. Nikada neću postati Njujorčanin. To je dobar dan, baš kao što je i preskakanje metro rampe olimpijska disciplina. Doduše neki biraju i limbo ples.
I pravi Njujorčanin nikada neće reći da grad smrdi, već „Tako je kako je, živimo tu, bilo je gore početkom 20. veka“. Dobra uteha nema šta. Kada se pomeša ta neka elementarna gradska prljavština sa starim zgradama, neočuvanim lokalima… Dobijete ubitačni koktel smrada.
A, ipak, Njujork će vas nekako očarati. Ostala čula će biti zadovoljena, pa će čulo mirisa biti potisnuto u C plan. Ali, kada opet izađete iz aviona. Znaćete gde ste. Nos će vam sve reći.
BONUS VIDEO Prva konferencija Novaka Đokovića kao olimpijskog šampiona
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare